Kuda dalje?
Kod
mola put se račvao. Jednim krajem je nastavljao dalje, ka Kotoru. Drugi je
vodio u šumu. Pošao sam njime. Uz brdo. Kroz noć. Mesec mi je obasjavao put. Bilo
je to pre nekih sat i po vremena. Sada se već nazire zora.
U
šorcu i majici, hodam duboko u šumi, visoko na planini, iznad mora. Držim štap
u desnoj ruci. Uživam u čistom vazduhu. Ovde vreme se meri duvanjem vetra i pojanjem zrikavaca i
ptica.
Noge
su mi prošarane ranama od trnja divljih kupina, čičaka, raznih bodljikavih
trava. Kolena me bole od neravnog, čas kamenitog, čas rastresitog puta, koji
kao da nije put, već zmijska staza. Na nekoliko mesta je prekinuta odronom.
Hodam pažljivo, sa dozom zdravog straha koji me čini svesnim svakog koraka.
Staza
je negde toliko uska da ne mogu celim stopalom da se oslonim na nju, a negde
tako strma da moram čvrsto da se držim za brdo kako ne bih sleteo u ambis. Istovremeno
je i divna, jer je tako divlja. Vodi me kraj prelepih pogleda na Bokokotorski
zaliv, kroz šumu kestenova, borova, maslina, kroz mirise divljeg
origana, žalfije, smilja i drugog aromatičnog bilja.
Idem,
u nedogled. Šuma je bez kraja.
Dok svakim korakom sve više osećam kako postojim, jedna mistična misao mi ne silazi s uma: „Kuda dalje?“.
Eto, šta ti je čovek. Nije mi više dovoljno da se osećam živim, već mi je
neophodno da znam gde idem i koliko će sve ovo da traje? Kada ću negde stići?
Šta je kraj mog puta?
Izbijam
iza okuke. Iznad visokog, upletenog šiblja, ka meni se, poput šake koja bi se rukovala, pruža ogromna, suva grana. Stoji
tako dugačka, debela, siva, i prkosi gravitaciji. Stoji postojano uprkos svim
zakonima fizike i hemije.
Izbija
iz stabla koje je preko pet metara daleko od njenog vrha. Liči na nervnu ćeliju. Celo drvo počinje da me podseća na mozak. Mozak
na um. Um na svest. Svest na duh. Duh na Boga. Bog na život. A život na mene.
Povezan
sam s drvetom. Šuma je postala prostor u kome drvo i ja obitavamo kao dva
tela, ali jedno biće.
Prilazim stablu. Stavljam dlanove na njegovu koru. Zatvaram oči.
Hladno je. Dišem
duboko. Čekam da mi se dlanovi ugreju. Da krenemo da razmenjujemo energiju.
Svesno
mu dajem sebe. Ispunjava me ljubav prema njemu. Pomeram se unazad. Krećem oko
njega. Zagledam ga, da ga bolje upoznam.
Ogromni, vekovima star, ovaj kesten, nosi na sebi i svoj život i svoju smrt. Ima dve grane, na suprotnim stranama. Kao da je raširio ruke, više od pet metara duge. Jedna je crna, živa. Ona se na kraju, dlanom, drži za zemlju. Druga je mrtva, siva. Ona liči na nervnu ćeliju. Stoji nad tlom i prkosi vremenu.
Na
jednoj strani stabla zeleni se mahovina. Na suprotnoj je garež od udara groma i
velika rupa od iščupane grane. Po stablu, tamo gde počinje krošnja, izdanci
novih grana. Žive pored svojih starijih sestara, i kraj ostataka pokojnih
rođaka, sivih, bez kore, odavno bez tečnosti u sebi i lišća po sebi.
Život
i smrt jedno uz drugo, na starom stablu aktivnog korena i olistale krošnje.
Eto odgovora kuda dalje. Nema mi druge nego da, kao ovo drvo, nosim sa sobom i
svoje smrti i nova rađanja i živim s njima sve do sudnjeg dana i da služim za
primer svakome ko se usudi da zađe dovoljno duboko, tragajući za odgovorom na
pitanje: “Kuda dalje?”.
Nebo sve je svetlije. Očima i srcem tražim najbolje mesto za meditaciju.
Privlače mi pažnju naslagana četiri kamena u podnožju drveta.
Siguran sam da ih nije priroda sama tako poređala. Neko je pre mene bio ovde. Neko ko je imao viziju da četiri kamena poređa u budističku instalaciju. Asociraju na mir. Na unutrašnju snagu.
Ko zna koliko dugo stoje tu! Potpuno je neverovatno da im kiša i vetar nisu pokvarili formu. Površina dodira između njih se meri u kvadratnim milimetrima.
Mravi, koji se penju i silaze sa stabla,
zaobilaze ovaj mali totem. Možda za njih on predstavlja svetilište.
Ma,
lupetam!
To
samo ljudi traže značenje u svemu. Nama je samo mozak baždaren za otkrivanje i
stvaranje simbola. Preko simbola tumačimo svet. A svi ti simboli nam samo
komplikuju život.
Da
sam mrav, ne bih se pitao zašto sam živ, niti bi mi ikad palo na pamet pitanje:
„Kuda dalje?“. Išao bih po hranu, kopao tunel da je skladištim, pario se s
mravicom kad bih osetio nagon, i na kraju, mirno, uginuo.
Živeo
bih svakog trenutka bez traženja smisla života. Ne bih bio svestan sadašnjeg
trenutka, niti težio tome da ga osvestim. Ne bi me opterećivala
prošlost, niti bi me brinula budućnost. Ne bih morao sebi da budem važan i ne
bih tražio način da ostvarujem svoju prirodu.
Prosto bih bio. Postojao. Radio.
Koja bi sreća bila da sam se rodio kao mrav! Čak iako
bi me neki klinja maltretirao, ili me neka baba ubila insekticidom. I to bih stoički podneo.
U
mravljem svetu sve je tako kako jeste. Siguran sam da nisu bez osećanja. Ako
imaju dušu, moraju imati i osećanja. A siguran sam da imaju dušu. Sve što je
život, mora imati dušu. Sigurno i pate kad im neko blizak ugine. Osećaju strah
kad su napadnuti. Besni su kada se brane. Ali, imaju mir sami sa sobom.
Pošteđeni su unutrašnjih dijaloga i osećaja griže savesti.
Sunce samo što nije izašlo iza brda preko puta. Okrećem se ka njemu. Dišem
duboko. Smireno. Vreme se usporilo. Cela priroda čeka da se pokloni velikoj majci.
Simfonija ptica i zrikavaca ispunjava mi telo. Uzbuđenje raste. Voleo bih da malo ubrzam ovaj trenutak do pojavljivanja sjajne zvezde koja nam život daje.
Nemogućnost da to učinim povećava osećaj lepote. I poštovanja koje imam
prema priorodi. I prema Bogu. Njegovo prisustvo osećam svuda oko sebe.
Da se sveti ime Tvoje
Da dođe carstvo Tvoje
Da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu
Hleb naš nasušni daj nam danas
I oprosti nam dugove naše
Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim
I ne uvedi nas u iskušenje
No izbavi nas od zloga
Amin
Spuštam ruke pored tela.
Ne otvaram oči.
Bujica osećanja.
Pokreće mi misli.
Predajem im se.
Dok sam govorio molitvu, u meni se nešto bunilo. Ona nije oslikavala lepotu koju sam doživeo kad sam spontano, nje radi, spojio dlanove.
Ova molitva je, tako, bez zanosa. Gde je u njoj radost života? Lepota? Gde? Nema je. Strahom zrači. Svaki njezin stih, izgovarajući je, u meni je izazivao neku vrstu otpora. Nisam bio saglasan sa njenim porukama.
Očaje naš!
O tome pre nisam mislio. U stvari, mislio sam da se o tome ni ne misli. Da je zabranjeno, bogohulno, o tome misliti. I sada istovremeno osećam neprijatnost jer je preispitujem, kao i snagu, radost, zbog moći da to činim.
„Kuda dalje?“, pitao sam se dok sam hodao, predosećajući možda baš ovaj trenutak, kad sam tu, pred Bogom, pred najsvetijom i najpoznatijom hrišćanskom molitvom, sam.
Kroz Očenaša sam hteo da ti pokažem zahvalnost što sam živ i što mogu da doživim lepotu koju si stvorio, da ti se poklonim, jer sam te upoznao, a u stvari sam upao u polemiku.
S kim? Sa tobom? Sa samim sobom? Sa crkvom? S hrišćanstvom? Ne znam.
Možda sa krhotinom u kulturi.
Šta mi,
zapravo, smeta?
Prvo, to, Oče naš? Zašto je Bog baš otac? Zašto nije majka? Majka rađa, zar ne? Otac je seme, majka je zemlja. Jedno bez drugog ne mogu da stvaraju plod. Zašto se toliko ističe muški princip? Eto, to vidim kao zastareli
patrijarhalni model u kom žena ima podređenu ulogu. Na taj način se pravi osnov
za statusnu nejednakost, za diskriminaciju, za seksizam.
Ono što doživljavamo kao Boga je, u stvari, sveprožimajuća energija. Reč energija je u ženskom rodu. Zašto molitva onda ne bi počinjala sa: „Majko naša“?
No, ipak, najprimerenije mi je zaista da su tu na početku i Otac i Majka. Kao praroditelji. Koji u suštini čine jedno. Ne doživljavam ih kao dve odvojene celine. Više kao dva kvaliteta jednog.
Ako je Bog energija, a energija je talas, onda su Otac i Majka kao dve suprotne amplitude tog talasa. Dva energetska kraja bez kojih energije ne bi moglo biti.
Sve je srazmerna kombinacija dualiteta, koji u harmoničnom plesu čine jedno.
Apsolutno sve se može posmatrati kroz dijalektiku. Sve se kroz nju da objasniti, a istovremeno je sve ono što jeste. Sve je takvo kakvo je, bez obzira na to na šta bi se sve moglo deliti.
Ali, ipak, ako nešto postaje jasnije kada se opiše kroz tu dijalektiku, onda je i primereno prikazati ga kroz dva. Tako bi i ova molitva mogla počinjati sa:
"Oče i Majko naša koji ste kroz mene jedno", na primer.
Kroz mene su jedno, jer ih posmatram, vidim, doživljavam kao jedno, ali sam istovremeno i jedno sa njima, jer sam deo te konstitutivne energije. Sve je jedno na energetskom nivou.
U molitvi se dalje kaže: „Da dođe carstvo Tvoje“. Gde da dođe kad ono već jeste tu. I tu i svuda i ništa ne postoji što nije carstvo Božje? Ne može biti ništa drugo oko nas što nije Bog.
Carstvom njegovim upravlja niko drugi do sam car. Na žalost, mi ljudi imamo sklonost da to ne vidimo jasno, pa bi onda bolje bilo da se u molitvi traži da nam se razbistri um i umanji ego, ne bismo li harmonizovali svoj um sa inteligentnom sveprožimajućom energijom.
Kaže se dalje: „Neka bude volja Tvoja i na zemlji, kao na nebu“.
Pa šta
je drugo nego je Božja volja svuda i sve? Samo mi ljudi nismo u saglasju s njom. Zato nas ponekad
briše kroz zakon uzroka i posledice. Pročišćava planetu osim prirodnim
katastrofama, tako isto i sa samim našim namerama, našim ratovima, našim
zagađivanjem planete.
Uopšte ne treba da se
bavimo time zašto se nešto dešava, nego da se usklađujemo s tim. Ne treba da
kažemo: „Da bude volja Tvoja“, nego da razumemo da jeste volja njegova i na nju
da se nakalibrišemo.
Kaže: „Na zemlji, kao i na nebu“, a Bog nije ništa manje na zemlji, nego
na nebu. Sve je Bog i Bog je u svemu.
Kaže: „Hleb naš nasušni daj nam danas!“.
A zašto samo hleba nasušnog? Zašto ne i pečenje, i vino, i vilu u kojoj ćemo to lepo jesti, i automobil koji nam se sviđa, kojim ćemo se odvesti na aerodrom i putovati svuda po svetu i upoznavati našu divnu planetu i sve ljude i kulture.
Zašto ne bismo heli da imamo dovoljno da živimo ugodnim životom, da prestanemo da radimo za novac i počnemo da ispunjavamo svoju svrhu kao kreativna bića, kao stvaraoci, kao umetnici na bilo kojim poljima života.
Kad ne bismo morali da
prodajemo svoj rad, on bi počeo da dobija svoju pravu svrhu. Naš rad bi nas stvarao. Potvrđivao bi razlog zbog
koga smo ovde. Zbog njega bismo bili ispunjeni. Mi bismo zaista bili ono što radimo.
Neću hleba nasušnog! Hoću bogatstvo, ako je bogatstvo ono što mogu da dobijem. Hoću obilje!
S druge strane, ako treba da osetim glad, da bih
dobio ono iskustvo koje mi je potrebno i zbog kojeg sam rođen, onda ne želim ni hleb taj nasušni. Hoću tada patnju i bol. Prihvatam ih kao tvoj dar, Bože, kao iskušenje, kao školu života.
Zato nemoj, molim te, da nas čuvaš ni od iskušenja, ni od zla, jer ako
imam ta iskustva, onda su mi ona potrebna. Potrebna za život, da me ojačaju, da
me oplemene, da me pelcuju i pripreme za nove izazove na putu spoznaje života, ne sebe, sebe i tebe, ili bolje da kažem: "Vas".
Osim svega navedenog, toliko je traženja u ovoj molitvi. Nijedno hvala. Ja bih u svaku molitvu stavio i reči zahvalnosti. Molitva i zahvalnost moraju ići jedno uz drugo. Kada se zahvaljujemo, ne stvaramo dugove, pa ne moramo ni da molimo da nam se oni oproste, jer zahvalnošću otplaćujemo svaku pomoć, svaki dar, svaki nauk. Zahvalnošću stvaramo radost.
Podižem ruke.
Sklapam dlanove na grudima.
U čelu mi vriju reči, niz usne klizi šapat:
Koji ste na nebu, kao i na zemlji
Otvaram oči. Dan je uzeo maha. Toplo je. Zeleno. Žuto. Plavo. Sve miriše.
Više ne mogu da pogledam u sunce. Odveć je jako. Podižem pogled ka usamljenom oblačiću
tačno iznad mog temena.
„Ne zameraš mi, zar ne?“, govorim u šali.
Okrećem se prema starom kestenu. Spojenim dlanovima mu se poklanjam. „Hvala
ti“, izgovaram. Klanjam se i malom četvorokamenom totemu pod njim.
Vraćam se na put. Niz brdo. Idem da se kupam. Danas će biti divan dan.
„Kuda dalje?“, određujemo mi, time što nikad ne stajemo.
Živeo život!
Hvala ti Bože!
Comments
Post a Comment