Sokrat i Ksantipa o moći i prirodi čoveka
Sokrat seđaše zamišljen nad natpisom na ploči koju beše kupio na trgu. S leđa mu se pojavi Ksantipa, njegova mlada, zgodna žena, nezgodne naravi. Bila je izašla iz sobe, gde se beše odmarala od vrućine. Žeđu vođena pošla je po pehar vina. No videvši muža tako zagledanog u sto za kojim seđaše, bes je spopade zbog njegovog besposličarenja, te siknu: „Kad već ne radiš ništa, mogao bi da izbaciš smeće!“.
Ustade Sokrat. Umereno brzo, a dečački lako, mada sedmu deceniju beše načeo, ode do podruma. Nali i sebi pehar vina. Odmah ga iskapi, pa doli opet. Kad stade pred ženu, pruži joj, kucaše se i sede kao i pre na isto mesto.
Pogleda je zaljubljeno i ozbiljno reče: „Ako nemaš ništa preče, pozabavi se sa mnom nad ovim natpisom“.
„Sad ćeš mene da porađaš?“, brecnu se Ksantipa izazivački.
„Shvati to kao igru“, odgovori joj Sokrat i okrete ploču ka njoj da pročita.
„Perverznjaku matori!“, odbrusi mu, ali joj radoznalost ne dade da odbije ponudu. Pročita: „Oduzmi čoveku moć na neko vreme, tek ćeš videti kakav je“.
„Slažeš li se“, upita je.
„Velike mi mudrosti“, poče ona, „to je neki pametnjaković samo izvrnuo ’Daj čoveku vlast, pa da vidiš kakav je’, zar ne? Što li se tvoja mudra glava zamislila nad tako nečim?“, upita ga, pa potegnu dobar gutljaj vina.
„Vidiš, taj, kako reče, pametnjaković, u svojoj slobodnoj interpretaciji zamenio je bitnu reč, a i postavio novi uslov. Kao prvo, zamenio je vlast za moć, a zatim i dodao vremensko ograničenje, rekavši ’na neko vreme’. Da li su te dve stvari zasmetale i tebi, kao i meni?“
„Ne. Nisam na to ni obratila pažnju. Zašto misliš da je to važno?“
„Slažeš li se da pođemo redom, od pojma moći? Šta je po tebi moć?“
„Sere mi se, Sokrate, od tvoje filozofije. Odoh da legnem.“
„Imam li moć da te zadržim?“, upita je Sokrat.
„Nemaš!“, uz izazivački osmeh odgovori Ksantipa ustajući od stola.
„Znači da imaš moć da odeš u sobu, ali da li to istovremeno znači da imaš vlast nada mnom?“
„Ne, Sokrate, nemam. Da imam ne bi ti sedeo ovde sa mnom, nego bi pričao sa nekim pametnjakovićima na trgu za novac kojim bi kupio ribu i još vina i smokve i hleb! Na žalost nemam nad tobom vlast.“
„Da li je stvarno tako nesmotreno zamenjen pojam vlasti sa pojmom moći u ovoj novoj izreci. Sedi, Ksantipa, molim te. Doneću bokal vina“, reče filosof i ne čekajući njen odgovor siđe u podrum. Kad se beše vratio, žena ga čekaše za stolom. Nasu joj, pa sebi, i opet se kucaše.
„Znaš li, Ksantipa“, govoraše Sokrat gledajući u pehar vina u svojoj ruci, „zašto se ljudi kucaju?“.
Ona ispi gutljaj, pa odmahne glavom.
„Ne znaš?“, ponovi on.
Ona sleže ramenima. Na licu joj se mogla očitati krajnja nezainteresovanost za temu. Ona koja bi se mogla protumačiti i kao drskost. No to nije omelo vitalnog starca da joj pruži odgovor.
„Vidiš ženo“, reče, „ovo vino ima boju. Ono ima zanosan miris. Kad ga dodirneš usnama i jezikom, otkriješ kako ima i još lepši ukus. Samo zvuk fali da ovo vino ispuni sva čula. Kad bismo ga srkali, pokvarili bismo čaroliju. Zato smo izmislili kucanje. A sad kad nam je tako lepo, poćutimo malo.“
„Ne trebaš mi ti da ćutim. To mogu i sama. A i s tobom je nemoguće ćutati. Znam šta hoćeš da kažeš. Ostala sam jer si me zamolio i ponudio mi vino. Tim si me predlogom naterao da promenim odluku. Tako si uspostavio moć nada mnom. Ali, da znaš da sam razmišljala dok si bio u podrumu. Nisam ostala zbog vina, iako mi se jošte pilo. Nisam ostala ni zato što si me zamolio. Ostala sam jer sam tako htela. Tako da niste ni ti ni vino imali moć nada mnom, nego sam ja sama imala moć nad sobom. Ja sam donela odluku da promenim pređašnju odluku.“
„Mudro zboriš, ženo. Zadivljen sam kakav si filosof. Otkrila si da moć ne znači samo navesti drugoga da postupi po tvome, niti sprečiti drugoga da nad tobom sprovede svoju volju, već je moć isto tako doneti odluku za sebe i postupiti u skladu s njom. Na koju od tih moći misliš da je Pametnjaković mislio kad je pisao ovu izreku?“
„Pretpostavljam da je mislio na onu moć koju ima vlast, s obzirom na to da je izokrenuo izreku u vezi sa vlašću.“
„I ja sam to isto odmah pretpostavio, ali mi nešto ipak nije dalo mira. Zašto onda nije lepo ostavio reč vlast, nego ju je zamenio rečju moć. Siguran sam da je time na nešto hteo da skrene pažnju.“
„Na šta, Sokrate?“
„Pre nego što ti odgovorim na ovo pitanje, moram da ti izrazim veliku zahvalnost što naposletku učestvuješ sa mnom u ovome.“
„Vino ipak čini svoje. A i dosadno mi je“, našalila se Ksantipa.
„Hvaljeno nek je vino! Mislim da Pametnjaković nije nesmotreno zamenio vlast za moć. Rekao bih da je on bio svestan oblika moći o kojima smo pričali: i moći da navedemo nekog da učini nešto, i moći da ne učinimo nešto što neko drugi želi, i moći da donesemo odluku i učinimo po svome.“
„Sigurna sam da nisi namerno izostavio moć koju imamo da ne učinimo nešto što smo odlučili i što smo prvenstveno hteli.“
„Nisam, u pravu si. Kada želimo da ne uradimo nešto što smo hteli, onda to ili više ne želimo, pa se ne radi o moći da nešto ne učinimo, nego o nedostatku volje, ili se radi opet o onoj moći koju smo već pomenuli, a to je moć da učinimo po svojoj volji.“
„Imaš pravo. Nastavi“, reče Ksantipa, pukne jezikom, isprazni pehar i pruži ga Sokratu. On ispi i svoj, pa im doli. Još dok sipaše, on poče obrazlagati započeto mišljenje.
„Vlast ima onu moć koju može da zadrži i sprovede. Ta moć je vezana za funkciju koju neko obavlja. U bilo kom društvu, vlast ima onoliko moći koliko joj dozvoljavaju oni nad kojima vlada. Ako ne vlada tako da su oni koji su pristali da se nad njima vlada zadovoljni, zbog čega su joj i dali moć, oni se mogu protiv nje pobuniti, što će sigurno kad-tad i učiniti, i oduzeti joj vlast, pa time i moć. Vlast je po svojoj prirodi labilna, smenjiva, ograničenog trajanja, te je i sama moć koja iz vlasti potiče takođe takva.
A sama moć kao moć je uvek moćna. Ona je bezuslovna. Da bi ju je uslovio, Pametnjaković je morao da uvede uslov ’na neko vreme’, i time je stvorio sledeće kombinacije: alfa - oduzima se moć onome ko ima moć da navede nekoga da uradi nešto, tako što taj neko ne zna da će mu moć biti oduzeta na određeno vreme; beta - oduzima se moć onome ko ima moć da navede nekoga da uradi nešto, tako što taj neko zna da će mu moć biti oduzeta na određeno vreme; gama - oduzima se moć onome ko ima moć da ne učini ono što neko drugi hoće, tako što taj neko ne zna da će mu moć biti oduzeta na određeno vreme; delta - oduzima se moć onome ko ima moć da ne učini ono što neko drugi hoće, tako što taj neko zna da će mu moć biti oduzeta na određeno vreme; epsilon - oduzima se moć onome ko ima moć da učini ono što on sam hoće, tako što taj neko ne zna da će mu moć biti oduzeta na određeno vreme; zeta - oduzima se moć onome ko ima moć da učini ono što on sam hoće, tako što taj neko zna da će mu moć biti oduzeta na određeno vreme.“
„Izvini što te prekidam, Sokrate, nešto me u ovom trenutku sprečava da te dalje pratim.“
„Piški ti se?“
„I to, ali to je na drugom mestu. Zar se tebi ne piški?“
„Nije valjda da je ta misao opsela lepu glavu moje voljene žene?“
„Ne Sokrate, to mi je sad palo na pamet. Nema veze. Zaboravi!“
„Pa šta je onda? O čemu se radi?“
„Nije mi jasno šta ti je cilj. Da li si otvorio ovu raspravu, ili majeutiku, kako je zoveš, da bi otkrio istinu o izreci na ovoj ploči, ili prirodu onoga koji ju je napisao, odnosno smislio?“
„O hvaljeni su bogovi što mi poslaše tako mudru ženu! Kakvo je zadovoljstvo s tobom porađati istinu!“
„Zajebi me porađanja, Sokrate, i odgovori mi ili ćeš nastaviti da pričaš sam sa sobom.“
„Da bih došao do istinitosti izreke, smatram da moram ustanoviti saržaj izreke, koji, kao što i sama vidiš, nije tako jednoznačan kako se na prvi pogled čini. Istovremeno, želim da isključim mogućnost da je onaj koji ju je izrekao neka budala koja nije znala šta priča, jer bi u tom slučaju bilo besmisleno trošiti vreme na izreku. Pošto mi je izreka privukla pažnju, smislio sam da joj skidam sloj po sloj. Prvi sloj je da vidimo da li je onaj koji ju je izrekao imao osnova da je postavi baš ovako. Drugi je taj da odgonetnemo šta je zaista rekao, a treći i konačni je da vidimo da li je istinita, odnosno da li je jednačina koja leži u ovoj izreci tačna; drugim rečima, da li ćemo zaista videti kakav je neko čovek ako mu na neko vreme oduzmemo moć.“
„U redu. Idem da pišam!“
„Hajde. Pa kad se vratiš, idem i ja“, reče Sokrat i ne gubivši vreme siđe u podrum da dopuni bokal.
Dok on posle beše mokrio, Ksantipa izvadi maslina iz ulja, sira, sušena mesa i salate.
„E jeste me sreća potrefila kad me s tobom sudba spojila“, obradova se filosof videvši pun sto.
„Ne patetiši“, prekide mu žena zanos, „kad pijemo treba i da mezimo, inače će ovaj razgovor otići u Had i sa sobom poneti sve ovo vreme koje sam u njega uložila“.
„Koliko volim tvoj raskošan karakter!“, reče joj Sokrat.
„Više nego mudrost?“, upita ga ona.
„Tvoj karakter pokreće moju mudrost“, on odgovori.
„Mislila sam da tvoju mudrost pokreće težnja ka otkrivanju istine“, izazva ga.
„Ti si moja jedina otkrivena istina na koju ne utiču okolnosti ni vreme. Zato te i volim toliko.“
„E jesu tebe bogovi zajebali. I tebe, i mene s tobom“, reče Ksantipa, pa doda: „No gde smo ono stali s Pametnjakovićem?“.
„Kod alfa, beta, gama, delta, epsilon i zeta“, poviče kroz smeh Sokrat, kuca se sa ženom, ispi dobar gutljaj vina, stavi krišku kozjeg sira i par maslina u usta, ispljune koščice u ruku i stavi ih ukraj tanjira i pita: „Šta misliš?“.
Ona bez razmišljanja, ali sa odlučnošću izgrađenog mišljenja, kakva je uvek i bila, reče: „Ako nekome ko ima moć da upravlja drugima oduzmemo tu moć tako da on misli da je zauvek ostao bez nje, verovatno je da će biti očajan. Još gore će biti onome ko je imao moć da ne uradi nešto što neko drugi hoće. Posve je izvesno da će najgore biti onome kome je oduzeta moć da postupi po snazi svoje odluke, pod uslovom da njegova odluka nije nerealna, jer bi mu ta moć mogla biti oduzeta tek posredstvom neke bolesti. S druge strane, ako bi svi oni znali da privremeno gube moć, onda bi imali nadu koja bi im pomogla da sačuvaju prisebnost dok ne prođe kriza“.
Sokrat se nasmeši njenoj detinjoj naivnosti, skrivenoj pod velom njene odvažne odlučnosti, pa reče: „Za sad ćemo ostaviti po strani slučaj da znaju da se radi o privremenom gubitku moći. Vratićemo se tome posle. Kažeš da će biti očajni jer će izgubiti moć i to tako što će najteže podneti onaj kome je oduzeta moć da rukovodi sobom, pa potom moć onoga da se odupre volji drugog i na kraju tek da će u toj komparaciji biti najmanje teško onome ko gubi moć da vlada drugima, ili da drugima nameće svoju volju. Po čemu si to zaključila?“
„Po tome što je najgore kad izgubiš zdravlje. Onda ništa drugo nije bitno. Potom kad izgubiš slobodu. A najmanje je, mislim, teško kad izgubiš neku rukovodeću funkciju.“
„Šta je potrebno nekome da bi uspostavio i sprovodio moć nad samim sobom?“, upita Sokrat svoju suprugu.
Ona ispi gutljaj vina. Predosetila je da će je nešto nasamariti. Za trenutak je i pomislila da odustane od daljeg razgovora, da slučajno ne ispadne pred sobom glupa. Poznavala je svoju narav i znala je da bi u tom slučaju uradila nešto zbog čega bi se kasnije kajala: gađala ga sirom, prolila mu vino u lice, izvređala ga na mrtvo ime. No ipak, kad bi odustala, protraćeno bilo bi sve vreme koje već beše posvetila razgovoru s mužem. A morala je, nerado, i sebi da prizna, da bez obzira na to što joj ide na živce njegova majeutika, postala je radoznala da vidi kako će se razgovor završiti.
„Potrebno je da ima želju i da donese odluku koje će se pridržavati“, odgovorila je.
„To nije lako, zar ne?“
„Ni najmanje“, odgovori ona borbeno. „Za to je neophodna samodisciplina i upornost.“
„A drugi ljudi? Da li je u tom slučaju neophodno prisustvo drugih ljudi?“, upita Sokrat.
Ksantipa se ugrize za usnu. Reče: „Ne“.
„A kada imaš onu moć da uprkos tome što neko želi da uradiš nešto, ti ipak činiš po svome, da li to uključuje drugog?“
„Uključuje onoga kome prkosiš“, odgovori Ksantipa.
„Šta tebi daje moć da tom nekom prkosiš?“
„Moja nepokolebiva volja da mu ne dozvolim da utiče na moje ponašanje.“
„A dokle možeš tako?“
Ksantipa se zamisli. U ušima je čula pištanje od popijenog vina, suva su joj bila usta, ali misli joj behu bistre. „Dok ne zavisim od njega“, reče.
„Od koga sve možemo biti zavisni?“
„Od gospodara; od zajmodavca; od roditelja. Od zakona; od običaja; od vina. Čudo jedno od čega sve zavisimo, a da nismo toga ni svesni! Zavisimo od bogova, od prirode koju su nam dali. Zavisimo od vremena, od vazduha. Zavisimo toliko da se pitam sada imamo li ikakvu slobodu, jer je ona uvek uslovljena onim što jesmo, a jesmo ograničeni, ograničeni samo na ono što nam je dato. Meni, ženi, da budem žena, i da nisam više tako mlada, i da sam više pijana nego trezna i da mi je bešika opet puna i da ako ne odem odmah tamo gde treba, upišaću se kao krava“, gotovo u suzama otrča od stola.
„Pustimo sad prirodu i bogove i zakon i sve ono od čega zavisimo, a da nisu ljudi“, nastavio je Sokrat kad mu se žena beše vratila. „Reci mi, ti ljudi koje si nabrojala, a od kojih možemo zavisiti, da li nužno predstavljaju vlast?“
„Ne.“
„A ipak imaju vlast, jer imaju moć da sprovedu vlast.“
„Da.“
„Vidiš, zbog ovoga je možda i mudro postupio tvorac izreke koju tumačimo. Da se ograničio samo na vlast kao takvu, propustio bi da uključi sve one koji suštinski imaju vlast nad drugima, iako nisu sama vlast. A razmisli kako su oni stekli tu moć da upravljaju drugima?“
„Znanjem, veštinom, novcem, običajima, našim pristankom“, odgovori Ksantipa posle malo razmišljanja.
„Da li se za onog ko ima moć nad sobom, nužno pretpostavlja da ima i moć da se odupre drugome i da ima moć da upravlja drugima?“
„Ne“, reče Ksantipa.
„A da li za onog ko može da se odupre drugome možemo da kažemo da ima i moć nad sobom?“
„Možemo“, potvrdi Ksantipa.
„A za onog ko rukovodi drugima, da li za njega možemo da pretpostavimo da ima i moć nad sobom i moć da se odupre drugome?“
„Pa zavisi. Ako se radi o nekome ko je u komandnom nizu, onda može sprovoditi moć nad onima ispod sebe, ali se mora povinovati moći onih iznad sebe. U tom slučaju čak i ne sprovodi moć po svojoj volji, već po volji nadređenih. Time je njegova moć vrlo upitna.“
„A da li se slažeš da onaj ko se nalazi na višem stepenu hijerarhije ima više moći?“
„Slažem se“, reče Ksantipa.
„A da li se slažeš da stepen moći odredimo po stepenu odgovornosti?“
Tu filosofova žena zastade. Da ili ne, pitanje je. Činjaše joj se logično da stepen odgovornosti određuje stepen moći, ali nije bila sklona da tom odgovoru da puno pravo. Njena ženska intuicija javljaše joj nešto što nije umela jasno da artikuliše, ali što nije bilo u skladu sa odgovorom koji se nametao.
Na kraju odluči i reče: „Ako imam moć da učinim po svojoj volji šta mislim da je za mene značajno i pravo, ne vidim da time imam manji stepen moći od onoga ko može drugima da zapoveda šta da čine. Mislim da se ovde radi o dve različite vrste moći i da se one ne mogu upoređivati“.
Na to joj Sokrat reče: „Čini li ti se istinitim iskaz da je moć sposobnost sprovođenja date odluke kojom se utiče na menjanje ili uspostavljanje određenog stanja ili ponašanja?“.
Ksantipa ponovi u sebi dvaput ovu definiciju, pa potvrdno klimnu glavom.
„Ne misliš li onda da iz toga izlazi da onaj ko može uticati na menjanje ili uspostavljanje određenog stanja ili ponašanja kod većeg broja ljudi, ima veću moć od onoga ko isto to može kog manjeg broja ljudi?“
„Može se reći“, pristade Ksantipa.
„Nema li time veću moć onaj ko upravlja drugima, nego onaj ko upravlja sam sobom?“, upita Sokrat.
„Pa izgleda da ima“, predade se njegova žena.
„Znači li to da onaj ko ima više moći, kad je gubi, gubi više nego onaj ko ju je imao manje?“, upita Sokrat.
Vide Ksantipa u kom smeru joj pođe muž. Taj porođaj joj se učini mnogo zabavnijim od prethodna dva kad je na svet donela njihove sinove.
„Biće da je tako“, reče ona, ali dobi ideju koja joj povrati snagu argumenata da ublaži pad i ne uskoči sebi u usta, te istovremeno da ne ispadne pred sobom glupa, pa izloži: „Ali i onaj ko je izgubio manje i onaj koji je izgubio više, ako su ostali bez moći, izgubili su sve. Jednako im teško“.
„Da li isto je onome ko padne zapevši o rupu na putu, onome ko ispadne na ulicu kroz prozor na spratu i onome ko padne s litice na stene?“, promućurno nastavi Sokrat.
„Pa nisam baš sigurna da ti ovo poređenje pije vodu. Kad sam već kod toga, umirem od žeđi. Hajde se opet prošetaj do podruma. Dosta je bilo vina. Donesi bure vode.“
Pođe Sokrat da donese, ne bi mu teško. A usput beše porazmislio da li mu je poređenje na mestu. Istina je da ko visoko leti, nisko pada, ali ništa manje nije istinito i to da niko ne pada dalje od zemlje, kao što je to primetila Ksantipa. No, mislio je, neće svakoga pad boleti isto, iako na isto padoše tlo. One što obrušiše se s veće visine, ovaj pad će stajati skuplje. Ipak, pitao se dalje, da li je opravdano porediti veću moć sa većom visinom. Šta bi bila priroda te veze? Onaj ko više leti, više vidi, pomisliše. To je, dakle, zaključiše, jedna od prednosti visokog leta. Sad kad se to dovede u vezu sa moći, da li je opravdano reći da je onima koji je imaju više, dato da više vide? Oni, svakako imaju priliku da vide drugačije nego oni bez moći, jer moć nosi i veće bogatstvo. Samim tim mogu priuštiti sebi veće blagostanje nego oni sa manje moći. Ako bi ptici dali čovečji mozak, verovatno bi onda ptica koja više leti imala i više mišljenje o sebi.
Otpljunu Sokrat u stranu, jer se uhvati kako se zapetljao u još jednu narodnu izreku. No ova mu beše samo slikovita, a ne bukvalna. U pitanju je bila obična igra reči. Onaj koji ju je izrekao sigurno nije mislio o prirodi ptice koja leti visoko, nego upravo o tome da ako padneš s veće visine, povredićeš se više, a visinu je video kao viši sloj, veće postignuće. Sve je to u skladu, zaključio je, sa potrebom običnog naroda da se drži onoga što ima i da ne traži više, jer preti mogućnost da se više i povredi. Ta je izreka, pomisliše, u rangu sa onom: „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“. Kako je mogao biti tako prost da takve izjave koristi za majeutiku, ljutio se na sebe.
Vrativši se, nali ženi vode, pa joj reče: „Slažeš li se da svaki čovek teži ka tome da postigne sreću, i izbegne patnju?“.
Ispraznivši naiskap pehar vode, ona mu odgovoriše: „Nemam tome ništa prigovoriti“.
„A ima li po tebi osnova reći da onaj ko manje ima i manje zna, biće zadovoljniji, te time i srećniji, sa manje?“
„Moglo bi se reći“, odgovori Ksantipa.
„A može li se reći da je u čovekovoj prirodi da što više ima više i želi?“
„I tu se slažem s tobom“, reče Ksantipa.
„A da što više želja ima, to ih manje može ostvariti?“
„Svakako Sokrate, pod uslovom da ih uopšte želi sve da ostvari. Razborit čovek će se nasmejati nad svakom željom u čijem bi ispunjavanju izgubio mir.“
„Ne vredi ženo. Ne mogu da se iskobeljam iz ove jaruge. Na koju god stranu da krenem, opet se okliznem i ostajem u mestu.
„Samo zato što želiš da pokažeš kako će više patiti onaj ko izgubi veću moć. Možda je ovo čas da prihvatiš da ko god gubi moć, gubi sve i grozno mu je, bez obzira na to koliko je moći izgubio, i nad čime ili kime je sve ostao bez moći“, posavetova ga supruga.
„Pravo veliš, ali ipak, jedna mi činjenica ne da tako lako da napustim ovo blato, a to je da kad vladaš nad drugima, ne samo nad sobom, ti sa svima njima stupaš u određeni odnos, koji kad se promeni i kad ostaneš bez moći, može te zbog njih, a ne samo zbog tebe samog, skupo koštati.“
Na to Ksantipa reče: „Ako nisi dobro i pravično vladao, mogu ti se osvetiti kad ostaneš bez moći. A ako si im bio dobar, mogu ti možda i pomoći“.
„Zar bi onaj ko je imao moć, primio pomoć od onih nad kojima je svoju moć sprovodio?“, upita je Sokrat.
„Primio bi kada ne bi bio gord. Gordost, kao što znaš, nije priroda moći, nego priroda čoveka“, odgovori žena.
„A može li moćnik ne biti gord?“, naglas razmišljaše Sokrat.
„Zavisi kakav je čovek“, vrati mu misao Ksantipa, pa dobivši ideju, nastavi: „Ali onaj ko ide sa višeg na niže, s bogatstva na siromaštvo, s moći na milost, taj uvek dobija priliku da postane bolji čovek. Iako kroz taj proces proživljava patnju, on zapravo postaje ono što je trebao biti i kao moćnik ili bogataš. Vraća se svome očovečenju. Spušta se iz iluzorne božanske visine na suštu prirodu svoga bića. Na prirodu čoveka koji treba da je dobar sebi i drugima.
Nakon tog pada ima priliku da izgradi opet moć: moć nad sobom, moć da se odupre volji drugog, a potom i moć drugima da rukovodi. Onaj ko ostane bez moći, treba da se raduje. To je blagoslov. To je izazov. To je ono za šta vredi živeti.
I u pravu si bio kada si rekao da ne treba gubiti vreme na uslov privremenog gubitka moći, jer je on samo privid. Posebno što u izreci ne stoji koliko dugo će ta privremena mera trajati. Neko ko izgubi moć, mora se vratiti sebi da bi je povratio.
S tim u vezi, kad uporedim izreke: ’Oduzmi čoveku moć na neko vreme, tek ćeš videti kakav je’ i ’Daj čoveku vlast, pa da vidiš kakav je’, mislim da prva vraća čoveka čoveku i samo treba da prođe vreme patnje i bola zbog promenjene sudbine, pa ćeš videti boljeg čoveka, a u drugoj kad nekome ko nije navikao na vlast daš tu moć da upravlja drugima, može doći do isplivavanja njegovih frustracija, trpljene gladi, i neostvarivih želja koje igrom sudbine postadoše ostvarive. Tako da ova druga izreka i ne govori o tome kakav je neko čovek, već u kakvu zver se može pretvoriti, ako nije izgradio sebe.
Ona prva izreka je time istinitija, jer briše iluziju čoveka da je bilo šta drugo nego što i bilo koji drugi čovek. Čovek je uvek čovek, a svaki čovek, kao što si i rekao, uvek teži da postigne sreću i izbegne patnju. To su mu jedina dva izazova u životu. Način na koji se nosi sa njima, svrstava ga u one koji su dobri po sebe i druge, i one koji to nisu. Moć kao takva, niti bilo koja druga okolnost koja ga tokom života zatiče, ne određuju njegovu prirodu, već je njegova priroda određena i u skladu sa njom on reaguje na nadražaje iz okoline. Čovek je uvek isti, ako u njemu vidiš ono što on iskreno jeste, a jeste osećajno biće koje samo želi da bude srećno i da ne pati.“
„Ksantipa“, reče joj suprug, „ti si veći filosof od Sokrata“.
Ona se tu razneži, pa mu sede u krilo. Maziše mu sedu kosu i ljubiše grubo mu lice. Tu se Sokrat uzbudi, pa u naručju ponese svoju mladu ženu i baci je u postelju, vitak i mlad, iako beše načeo sedmu deceniju.
Comments
Post a Comment